Predsednice opština u Srbiji

Predsednice opština u Srbiji – i lepši i jači pol


U Srbiji ima 200 opština, što samostalnih, što u okviru gradova. Na čelu samo sedam od njih su žene. Svakako bi se naljutile kad bismo u ovom slučaju upotrebili onu frazu „pripadnice lepšeg pola“ jer to podrazumeva da je onaj drugi pol „jači“. A one su dokaz da to nije tako. Evo priča o njima, evo dokaza…

Nataša Cvjetković – Mekog srca i čelične volje
„To što kao žena zauzimam čelni položaj u opštini nimalo mi ne smeta da sarađujem sa podređenim mi muškarcima. Mada mnogi tvrde da uspešne žene opasno izazivaju zavist i iritiraju mušku sujetu, na svojoj koži to nikad nisam osetila. Štaviše, osećam se sigurno u svom okruženju, a ipak, kad zatreba podviknem i lupim pesnicom o sto onda kad poludim što moj tim ne može da me prati’’, kaže prva dama Opštine Šid Nataša Cvjetković (37), koju pola u zbilji pola u šali opozicija zove Eni Četiri Pištolja.
Izabrana je za predsednicu ove sremske opštine sa 40.000 stanovnika u martu 2009. godine.
Na molbu da čitateljkama ‘’Blica’’ otkrije tajnu balansa između uspešnog porodičnog i poslovnog života, sa smeškom odgovara da je to očeva supruga, koju je, ostavši rano bez majke, prihvatila kao drugu mamu. Bajka, kako baku od milošte zovu unuci – Srđan (12), odličan učenik, posvećen tenisu i fudbalu, i Vukašin (6) – preko cele nedelje boravi u Šidu, čuva ih i dosta pomogne u kućnim poslovima.
„Kako mi radni dan traje od 6.30 pa često do kasnih noćnih sati, baš nekako i nisam raspoložena da se u ponoć dohvatim pegle. Pošto suprug radi noću, ceo dan je sa decom, a moje odsustvovanje shvataju kao odrasli, znaju da mama radi nešto važno. Zivkaju me na posao često telefonom i unapred planiraju moje slobodne vikende. Važno je kvalitetno ispuniti vreme provedeno sa decom jer šta vredi ženama koje su fizički po ceo dan sa njima ako su večno nezadovoljne i džangrizave“, kaže Nataša Cvjetković.

Mirjana Avakumović – Na poslu 24 sata dnevno
Odlučna, vredna i nasmejana, majka troje dece, Mirjana Avakumović već dve godine uspešno vodi opštinu Arilje. O kamenje na putu se ne spotiče, prepreke smatra izazovima, pobornik je lepe reči i tolerancije, a kad treba, ume da zasuče rukave i nekada i odlučno lupi šakom o sto. U početku su je oslovljavali sa predsedniče, ali je ona uspela da se izbori za zvanje u ženskom rodu.
„Ja sam predsednica opštine. Taj naziv, koliko god rogobatno zvučao i koliko god nama još uvek nije ušao u uši, nešto je što je mnogo važno nama ženama. Znate, nije bilo mnogo žena na ovakvim funkcijama, na mestima odlučivanja, pa prosto ne postoji ta navika u narodu da vam se obraćaju u ženskom rodu. Ja sam predsednica opštine, ponosna sam na to što sam žena i uopšte se ne trudim da budem muškarac.“
Kaže da joj je u početku bilo teško, naročito u seoskoj sredini… „Njima je bilo čudno da na čelu, u vrhu stola, sedi jedna žena. To je mesto za mušku glavu. Osetila sam nepoverenje u smislu da li ja to mogu, hoću li umeti, hoću li imati snage da iznesem sve probleme i uspešno ih rešim. Međutim, nakon dve godine rada više se ne susrećem sa takvim problemima.“
Posao koji ona radi traje 24 sata dnevno i neka odricanjasu bila nužna.
„Na prvom mestu trpi moja ljubav prema stomatologiji. Nemam dovoljno vremena, tek ponekada utrčim na momenat u stomatološku ordinaciju zato što jako volim svoj pozivi i to mi nedostaje. Zatim porodica, mada ja imam sreću da su mi deca već velika. Krenuli su svojim životnim stazama, pa sa te strane nemam opterećenja. Trpe malo prijatelji i rodbina, ali svesna sam da sam predsednica opštine non-stop, za taj poziv sam se opredelila i moram odgovoriti zadacima što bolje.“

Branka Savić – Prva u poslednjih pola veka
Na sajtu Opštine Barajevo, odmah ispod fiksnog broja u kancelariji, piše i predsednicin broj mobilnog telefona. Za svoje sugrađane Branka Savić je stalno dostupna.
Rođena je 1956. godine u barajevskom naselju Vranići. Završila je Bibliotekarsku školu. Na dva fakulteta (istorija i književnost) stigla je do treće godine. Nije ih završila jer se rano udala za Milovana, sa kojim ima dva sina Ivana i Milana. Kao bibliotekarka 16,5 godina radila u Akademiji nauka i deset godina u Medija centru. Prva je žena predsednik Opštine Barajevo od kada je ona formirana 1956. godine.
Politika, kaže Branka Savić, važi i dalje za muški posao, pa žena može biti uspešan političar samo ako se maksimalno posveti tom pozivu.
„A to je moguće samo ako nemate porodicu ili kad deca odrastu, što je kod mene slučaj. Još je ovo patrijarhalna sredina gde žena mora da bira između karijere i porodice. U početku su mi moji zamerali što nikada nisam kod kuće ili što nije skuvan ručak. Bilo je i meni čudno, pogotovo kad sam mlađeg sina prvi put videla da prži krompiriće. Ugrizla sam se za jezik da ne kažem: „Daj, ja ću…“ – seća se predsednica, koja je i na poslu okružena mahom muškarcima, što je bilo dovoljno da krenu „priče“.
„Muškarcima na funkciji se toleriše da se napiju i prave gluposti. Ženama se i manje ne prašta! Ispalo je svašta samo zato što sam bila u kafani sa kolegama i pila crno vino?! Nije lako biti žena u politici!“, zaključuje predsednica i ističe da je svojim radom zaslužila poštovanje kolega i meštana, pa je prevaziđeno to što je žena.

Lelica Kostić – Uvek na licu mesta
Specijalista opšte medicine, pre nešto manje od godinu dana kao lekar Medicine rada u Nišu, posle 20 godina službe, izašla je iz belog mantila i došla na mesto predsednika Opštine Crveni krst u Nišu. Udata je i ima dvoje dece.
Lelica Kostić smatra da bi više žena trebalo da se nađe na čelnim pozicijama u opštinama.
„Nemam vremena za kafanu, a i kada odem, nikada ne pričam o poslu jer je kancelarija mesto za to“, kaže Kostićeva.
Bez obzira na to što danas ne radi kao lekar, pacijenti je i dalje zovu na mobilni telefon da se posavetuju o terapiji. Iz toga proističu i neobične situacije na terenu.
„Teško je građanima kad ih posetim objasniti da nisam došla da dajem lekarske savete, već da rešavam komunalne probleme. Zato kada odem negde, moji sugrađani počnu razgovor sa ‘prvo ako možete da mi pogledate ove rezultate od doktora pa ćemo kasnije da pričamo o komunalijama’. Nekoliko puta su prilazili i mom šoferu misleći da je on predsednik opštine, a ja lekar. Pa to mogu i da očekujem jer su me građani 20 godina pamtili iz ordinacija Medicine rada“, priča Kostićeva i nastavlja:
„Ne lupam rukom o sto jer sam po prirodi staložena osoba. U ovom poslu malo toga ima lepog ili šarmantnog. Dođe, recimo, cela romska porodica da traži neki dinar za hleb. Ili poplava u selu Mezgraja, a ja odmah odem tamo. To je moj radni dan i svakodnevna borba da nešto postavim na noge. Problema je mnogo, tako da sam takoreći izbacila one formalnosti u poslu kao što su dopisi, zahtevi, prepiske… i sličnu birokratiju. Kada se nešto dogodi, odmah zovem telefonom i odlazim na lice mesta.“

Vesna Martinović – Savesnost nema pol
Vesna Martinović je jedina gradonačelnica u Srbiji. Pre dve godine ovaj je posao pretpostavila zvanju narodnog poslanika. Kaže da je prevagnulo to što kao gradonačelnica ima priliku da utiče na to kako će izgledati i funkcionisati grad u kome živi.
Da li je pozicija žena u politici stereotipno pitanje?
„Činjenica je da živimo u Srbiji i na Balkanu i da su žene doskora doživljavane kao vanzemaljska čuda kada se bave javnim poslom. Mislim da pol ne sme da bude kriterijum. Čovek je ili vredan i savestan ili lenj i nesavestan. Ili dobro ili loše radi posao, a nevažno je da li nosi suknju ili pantalone. Možda je samo ženama teže da budu ozbiljno shvaćene. To znam i iz svog primera jer ljudi ponekad misle ako ste fini i ljubazni u ophođenju, da ste slabi, pa pokušavaju da vas uruše“, kaže nadahnuto Vesna Martinović.
Pored supruga i kolege po struci, advokata, gradonačelnica je i majka trogodišnjeg Stefana, ali i ćerka. Koliko zbog politike trpi porodica?
„Porodica prolazi loše. Sin ima tri godine i kad subotom šetamo gradom on strpljivo pola sata čeka da ja svaki razgovor završim. A onda, kao svako dete njegovog uzrasta, počne da se buni i plače. Sa njegove tačke gledišta mi smo došli da se vozimo automobilićima, a ne da slušamo o problemima. Sa moje moram da saslušam probleme građana, ali moram da posvetim i malo pažnje svom detetu.
Mojim roditeljima ne pada toliko teško to što se ređe viđamo koliko kritike na moj račun. Suprug je više uključen, pa sve racionalnije doživljava, dok roditelji reaguju emotivno – oni imaju tu vrstu zaštitničkog odnosa.
Mada, kad bolje razmislim, porodica bi jednako trpela kojim god poslom da se bavim. Navikla sam da radim i da budem posvećena poslu i tu naviku ni zbog koga, čak ni zbog porodice, neću da menjam“, kaže ona.

Gorica Dimčić-Tasić – Uzda se u sebe i porodicu

Prva žena Opštine Svilajnac, predsednica dr Gorica Dimčić-Tasić posle dve godine na ovoj funkciji, kaže da samo u stabilnoj i jakoj porodici koja je podržava žena može da da sve od sebe, ali da se, bez obzira na jaku porodicu, ona uvek oslanja samo na sebe.
„Ja sam lekar internista, koji je sebe video zauvek u tom poslu, eventualno kao direktora Doma zdravlja… Što sam i postigla i moje ambicije su se završavale u mojoj struci. Moj suprug je prvi ušao u politiku, pa je povukao i mene, a kada mi je posle izbora 2008. godine ponuđeno mesto predsednika opštine, Milan je rekao: ‘Prihvati, to ti je šansa da nešto menjaš, zašto je ne bi iskoristila.’ Tako da danas i kada je teško i kada sam dugo odsutna, on nema prava da mi bilo šta zameri.“
Majka je dve ćerke iz dva braka: Jelene (27), koja završava Farmaceutski fakultet, i Tamare (11).
„Jelena ima svoj život i obaveze u Beogradu, a mlađa je ta kojoj najviše nedostajem. Ona ne bira kada me pozove da mi nešto važno o sebi saopšti. Nju ne zanimaju moji sastanci. Najviše mi je zamerila jer ne dolazim na roditeljske sastanke, već to uvek radi tata i jer sam joj kupila tortu za rođendan a nisam je sama napravila. Svaka žena mora da se izbori za sebe pre svega, a onda i za svoju porodicu i svoj status u društvu. Ja sam dugo živela sama, čitavih 13 godina, bila sam razvedena i gajila sam ćerku Jelenu i takav život me je naučio da sve moram sama i da se oslanjam samo na sebe. Moj sadašnji život je rezultat svega toga“, kaže Gorica Dimčić-Tasić.
Ona kaže da sarađuje sa muškarcima jednako uspešno kao i sa ženama i da joj je podela na polove najmanje važna:
„Muškarci imaju svoj način pristupa svemu, oni misle da su neprikosnoveni u politici i u drugim oblastima. Lično sam jako tolerantna osoba, ne koristim ženski šarm niti udaram rukom o sto, sve postižem poštenim dogovorom.“
I dodaje da ne ume da se svađa na poslu, već samo kod kuće… kad se prilike tako slože.

Mirjana Božidarević – Ako treba – i rukom o sto
Uz dužno poštovanje prema muškarcima, mislim da su žene bolje organizovane, upornije, nekad čak i praktičnije. Zato ne mislim da je profesionalno bavljenje politikom muški posao, izričita je Mirjana Božidarević, koja je već deset godina na čelu beogradske opštine Stari grad. U Beogradu, inače, samo dve od 17 gradskih opština vode pripadnice lepšeg pola.
Rođena 1954. godine u Beogradu, gde je diplomirala na ETF, izabrana je za potpredsednika opštine i tu funkciju obavljala je do 2000. godine, kada je izabrana za predsednika opštine. Već je treći mandat na tom mestu. Udata.
„Muškarcu je i dalje mnogo lakše da ode ujutru, dođe uveče i samo kaže da je bio na poslu. Udata sam i suprug želi da me vidi i kod kuće… Karijera žene umnogome zavisi od podrške porodice i da li oni prihvataju njen izbor“, tvrdi prva žena starogradske opštine kojoj nikada nije pravilo problem to što je žena u surovom poslu kakva je politika. Veći problem su imali sujetni muškarci, pogotovo oni koji rade u „njenoj“ opštini, u kojoj sve najbitnije funkcije obavljaju žene.
„Muškarci iz opštine umeju da kažu da su oni zapravo ugrožena grupa i da ovde vlada matrijarhat. Nisam sigurna koliko je tu zbilje a koliko šale jer to prečesto čujem. Zato smo na Konferenciju o rodnoj ravnopravnosti u Novom Sadu poslali kolegu“, kaže uz osmeh gospođa Božidarević, uz komentar da se dešava da na sastancima lupi šakom o sto kad kolege preteraju.
Ipak, mora da se poštuje red i hijerarhija, smatra ona.

Preuzeto iz BLICa

Comments are closed.