Bezimena.org

„Родно заснована забава“

Или како се надмећу Такмичарка и Такмичар…

У вечерњим сатима већини грађанки и грађана ове земље ТВ јесте забава и „убијање“ времена…. Са жељом да се не изнервирате пратећи вести, њих и избегнете, али Слагалицу не избегавате јер је то емисија која траје таман колико треба и коју заборавите истог тренутка када се заврши… и забавите се… Осим ако је нисте пратили синоћ (8. август 2011. године). То је већ било за нервирање и за незаборављање. Елем, Такмичарка и Такмичар у финалу, питање друго или треће, треба спојити парове, али које?! Први део игре је спојити најбоље фудбалере (најбоље стрелце) на светским првенствима са годинама када су та првенства одржана од раних 70-их, а друго спојити по истом принципу кошаркаше (изабране најбоље играче). Хм… можда и не би било толико чудно, али у питању је финале Слагалице и ту су Такмичар и Такмичарка. Она је водила до тренутка када је требало одиграти игру парова. А онда је, иако се трудила, изгубила много поена у овој игри.
Да ли у овој сличици нешто није у реду? Према нашем мишљењу и те како! Ово је типичан пример посредне родне дискриминације и ми бисмо желеле да се о томе проговори!
Уз честитке Такмичарки и Такмичару, критику упућујемо одговорнима за припрему питања. Да ли случајно или намерно, али питања су била таква да је јасно да било која/просечна такмичарка (а и иначе их је премало у Слагалици) има знатно мање шансе да зна тачне одговоре у односу на било ког/просечног такмичара. Размислите о женама које познајете, осврните се около и искрено кажите – колико ће жена знати да је особа X најбољи фудбалер светског првенства XY године!?
Сада сигурно мислите да смо подлегле стереотипу да жене не прате фудбал и кошарку… Нисте у праву, знамо да је праћење спорта (иако не и бављење спортом) подједнако доступно и женама и мушкарцима, као и да постоје жена које воле и прате спорт. Али их је много мање… Поента је у бројкама, односно, о вероватноћи да се одређена информација зна. Можда и због тога што је таква информација, волеле ми фудбал и кошарку или не, потпуно безначајна. Са наше/женске тачке гледишта.
Не желимо да улазимо у разлоге, не желимо да сада анализирамо зашто је то све тако (можда зато што су нас учили да су за нас лутке, а не фудбалска лопта?), али свакако можемо да констатујемо да су фудбал посебно, али и кошарка спортови које више прате мушкарци. На једном врло ограниченом узорку (родитељи, партнери и пар пријатеља и пријатељица) смо испитале овај став – мушки део мало узорка је мислио да су питања сасвим прикладна и знали су и доста одговора, док је женски део нашег мини узорка, заједно са нама, у неверици… А питања су за финале популарног ТВ квиза. У којем се надмећу Такмичарка и Такмичар.
Хајде да овако поставимо ствар. Имагинарно финале, поново Такмичарка и Такмичар. Први сет питања: „Спојите назив парфема и робну марку & годину када је тај парфем изашао на тржиште“ Пример: ESCAPE/Calvin Кlеine 1991. Други сет питања: „Спојите називе намирница и специјалитете који се од њих праве“ Пример: вишње/Шварцвалд торта.
Ко има веће шансе да освоји поене? Као да је Такмичарка у предности, шта мислите?
Ово су само примери, не тврдимо да је информисаност о маркама парфема битна ставка у животу било ког мушкарца или жене… Али би принцип био исти, постоји стереотип да жене више воле парфеме од мушкараца, али је и чињеница да (мало већи) број жена (мало више) зна ко је и када произвео неки парфем. Припремање хране не треба ни да коментаришемо, зар не? Да ли су ова питања фер за финале Слагалице?
Најједноставније речено дискриминација је неједнако понашање према једнакима, али и једнако понашање према неједнакима. Посредна дискриминација постоји ако се нека особа због свог личног својства (у нашем случају рода), ставља у неповољнији положај неким актом, радњом или пропуштањем (у нашем случају је то избор питања) које је привидно засновано на начелу једнакости. Акт дискриминације не мора бити намеран, може бити учињен и без размишљања, али то не негира само постојање дискриминације. У питању је игра, правила су једнака за све. Али да ли је Такмичарка била у једнаком положају или је Такмичар био једнакији?
Сматрамо да је избор питања био некоректан и да је оваквим избором једна страна стављенаа у лошији положај. Није фер – што бисмо (уз Калимера) рекле и нас две… Уз напомену да ћемо протестовати и ако у некој другој епизоди буду питања која дискриминишу мушкарце, јер нећемо да пристанемо на дискриминацију!

Емила и Косана

Ašhabad – U Turkmenistanu zaposleni u državnoj službi i medijima mogu da odu na odmor isključivo kada to odluči predsednik države.

Dok mnogi širom sveta muku muče da odluče gde će na odmor, postoje zemlje gde neko drugi umesto građana odlučuje gde će da letuju.

Predsednik Gurban Kuli Berdimuhamedov dao je dozvolu svim državnim funkcionerima i zaposlenima u medijima i civilnim organizacijama da idu na odmor od 13. do 22. jula.

Osim što ne mogu da odlučuju kada će na odmor, turkmenistanski funkcioneri i ostali u javnim službama ne mogu ni da biraju gde će odmor provesti.

I o tome poslednju reč ima njihov predsednik. “Od 11. jula uveče, biće organizovani specijalni letovi za Turkmenbaši (na Kaspijskom moru), gde ćete moći da se smestite u hotel Arzuv”, precizirao je šef države u saopštenju.

Turkmenistanski predsednik na čelu države je od 2006. i uspostavio je pravi kult ličnosti. Otišao je tako daleko da je u svoju čast preimenovao čak i mesece i dane u nedelji.

Preuzeto sa B92

Јелена Ленголд

Дани мрмота

Где почиње да се назире одговор на питање зашто Екрема Јеврића слушају милиони

Руководећи се максимом да нема малих и великих улога, само малих и великих глумаца – позивам се на то да не постоје ни ефемерне новинске теме. А у временима када битно и драгоцено и иначе чуче у неком социјалном запећку, ово ефемерно, из само себи знаних разлога, постаје свеприсутно. Е сад, то ,,из само себи знаних разлога” мени никад није било задовољавајуће објашњење. Ја имам потребу да себи објасним који су ти разлози, за било какву будалаштину, па макар се она звала и Екрем Јеврић – феномен.

Питали су новинари Екрема како је настао његов чувени хит ,,Кућа посо” и Екрем је рекао следеће: ,,Навело ме ову песму да снимим, ја сам овде двадесет две године, видео сам народ, идем да га тражим, а он каже: Па он је на посо. Ја идем сутрадан опет да тражим човека, он каже: Ја сам на посо. Па онда ја идем вамо и опет тражим човека молим те треба ми нешто, а каже жена: Он је на посо”.

У вези са женским питањем у САД Екрем је изјавио следеће: ,,Ја сам ту песму измислио пошто видим овде жене раде, а оставе дете од шест година које је само кући, а она иде да ради. И онда сам ја отпевао песму како да она не изгуби то богатство јер деца су велико богатство”.

Ако сте, слушајући Екремов планетарни хит, углавном уживали у рефрену, аутентичној интерпретацији и експресивном изразу лица, не удубљујући се у остатак текста, дозволите да заједно мало размислимо о томе шта нам овај човек заправо поручује и зашто су га на Јутјубу људи слушали милионима пута. Мора бити да ту има нешто, не може таква популарност бити само зато што је песма глупа. Јер заправо није глупа. Врло је сугестивна, и погодила је такозвану жицу нашег менталитета. О томе се овде ради, а не о Екрему.

Пева Екрем овако: ,,Ево живим у Њујорку граду, живим, радим а и само радим”. Значи, убија се од посла, на трулом Западу. Ми смо знали да је тај Запад такав, нехуман и израбљивачки, а сад имамо и потврду. И знамо да то не желимо. Прво ми се ова реченица стилски учинила необичном, а онда сам је, из другог покушаја, разумела. ,,Живим радим а и само радим” заправо значи ово: ,,Живим, радим, а некад и не живим, већ само радим”. Тужно. Неприхватљиво. Затим каже: ,,Ој Њујорку убила те тама, што дозволи да вам жена влада”. Можемо само да претпоставимо на коју се жену мисли, али то је мање важно. Битније је да се са Екремом слажемо у томе да жена никако не би смела да влада. Резултат кућа – посо изопачења ће, дакле, бити тај – жене ће доћи на власт. И наставља: ,,У теби је пас до паса, бетон до бетона, кроз улице жена батаљона”. Има ли шта горе од ове слике: пуне улице слободних, помало милитантних, жена, које, у Екремовој визији, ходају обезљуђеним бетонским градом као пси луталице. А да ли је жени место на улици? Није, наравно. Где јој је место? Па код куће, да чува децу. Кад се једном око овога усагласимо моћи ћемо весело и хорски да запевамо и наставак: ,,Ој Њујорку, буди свијетли граде, избаци све жене што раде, изгубише дјецу то имање, ој Њујорку, ти свијетли граде”. Прешло се на ијекавицу, ствар је дакле озбиљна. Може ли се, и са којом аргументацијом, супротставити некоме ко се залаже за чување деце у најлепшем могућем окружењу, уз своју мајку? Не може. Да ли волимо да смо окружени хрпом бетона која нас притиска сивилом и обавезама без краја и конца? Не волимо. И ето ту негде полако почиње да се назире одговор на питање зашто Екрема слушају милиони, зашто су га попут хероја дочекали на аеродрому, зашто су га позвали у најпопуларнији ријалити програм у Србији. Екрем пева оно што ми мислимо. Екрем осећа оно што и ми осећамо. Да радимо онако како капиталиста од нас тражи, то нећемо. У рефрену кућа – посо, онај део где се помиње кућа ми и не чујемо, углавном чујемо страшну реч посао. И бескрајно понављање истоветног, као у филму ,,Дан мрмота” у коме се јунак сваког јутра буди у једном те истом дану. И то нам је Екрем опевао, тај бесмисао нашег живљења. Нема провода. Нема разоноде. Нема лепих путовања. Нема чаролије. Све је познато, унапред дато, све је извесно, и та извесност притиска као бетонска табла. Једино што у свему томе ми можемо да урадимо то је да евентуално дисциплинујемо жену. Па да она подигне неку децу. Па да та деца поруше тај бетон и на месту бетона преору њиву и посаде нешто своје, мало, али што добро рађа.

Могла сам, наравно, да поменем и неке јаче речи, да се гађам мизогинијом, феминизмом, људским правима, стереотипима и предрасудама, али бојим се да би то било бесмислено и узалудно. Екрем је већ постао популаран и већ је победио. А при том сам признаје своје ,,ја знам да ништа не знам”, само што у његовој верзији то гласи овако: ,,Ето шта знам, ништа не знам, а ђе да знам”.

И после нека ми неко каже да овај човек није филозоф. И да није с правом дочекан овацијама.

Јелена Ленголд

Политика, објављено: 26.11.2010.