Category: Blog

Presude ECHR u slucajevima porodicnog nasilja

Sanja
Aug 31 |13:00

Проф.др Зорица Мршевић, заменица Заштитника грађана

Одговорност државе

У две недавне пресуде донете 2009. године поводом случајева породичног насиља са смртним исходом, Томашић против Хрватске и  Опуз против Турске, обе завршене доношењем осуђујућих пресуда против поменутих држава, Европски суд за људска права у Стразбуру је стао на становиште да постоји одговорност држава у случајевима породичног насиља због непредузимања одговарајућих радњи и мера од стране надлежних државних органа принуде. Упадљива је сличност чињеничних и правних околности оба случаја са домаћим случајевима породичног насиља, па су слични поступци и пресуде истог суда против Србије врло могући.

У случају против Хрватске, М.М. од јула 2005. је претио да ће своју бившу супругу ако му се не врати разнети бомбом, као и њихову заједничку кћер. Како је ту претњу понављао и у центру за социјални рад као и током кривичног поступка који се водио против њега због породичног насиља, осуђен је на казну затвора од пет месеци и меру обавезног психијатријског лечења. У августу 2006, месец и по дана по издржаној казни, убио је из пушке своју бившу супругу, њихову заједничку кћер којом приликом је извршио и самоубиство. Најближи сродници убијене жене тужили су државу Хрватску Суду за људска права у Стразбуру који је донео осуђујућу пресуду против Хрватске.

У случају против Турске, Х.О. је у периоду 1995 – 2002. шест пута озбиљно напао своју супругу и/или њену мајку, укључујући при том и наношење тешких телесних повреда опасних по живот. Истрага је три пута обустављана због повлачења тужбе жене, а два пута због недостатка доказа. Случај је резултирао убиством женине мајке од стране Х.О. из ватреног оружја. Убиство је резултат вишегодишњег насиља, мирења под принудом (које је обично резултирало повлачењем кривичне тужбе) и поновног насиља. Након спроведеног поступка Европски суд за људска права једногласно је одбацио све приговоре Турске у поступку, те пресудио да је Турска повредила чланове 2, 3, и члан 14 у вези са члановима 2 и 3 Европске конвенције о људским правима (право на живот, забрана тортуре и забрана дискриминације у вези са овим члановима).

Суд је тим пресудама пре свега недвосмислено потврдио позитивне обавезе државе које се тичу заштите свих лица која се налазе под њеном влашћу, а која трпе или би могла трпети насиље или други облик нечовечног и понижавајућег поступања. Важно је напоменути да је Суд при том стао на становиште да је могуће мешање државе у права из чл. 8 (Право на поштовање приватног и породичног живота) како би се осигурало уживање права из чл. 2 и 3 (Право на живот и Забрана мучења) која имају примат у овом случају. Суд је, дакле, закључио да нема места екстензивном тумачењу чл. 8 од стране држава чланица када су у питању право на живот и телесну сигурност жртве. Држава има обавезу усклађивања права које ужива жртва из члана 8 (лични и породични живот), са једне стране, и из члана 2 (право на живот) и члана 3 (забрана тортуре), са друге стране. Наиме, право на заштиту од тортуре и право на живот чија је перемпторна правна природа <И>јус цогенс<И> типа 1, захтева од држава адекватне активности у погледу истраживања и кривичног прогона таквих дела. Одговорност да обезбеди кривични прогон и да спречи некажњивост починиоца је на страни државе. Суштина је да би права из Конвенције требало да буду “практична и делотворна”, а не “теоријска и илузорна”.

Суд је, такође, јасно стао на недвосмислено изражено становиште да у предметима који се односе на смрт у околностима из којих би могла произаћи одговорност државе, власти морају деловати на властиту иницијативу чим сазнају за дотичну ствар. Важно је приметити и да је Суд констатовао да немоћ државе да ефикасно спречи родно засновано насиље представља облик дискриминације жена. Државе су одговорне када пропусте да с дужном пажњом спрече насиље над женама, укључујући и насиље извршено од стране приватних лица, као и да истраже, кривично гоне и казне то насиље.

Приликом доношења пресуде против Турске формирао се један широк национално-мултинационални приступ и на основу тако добијених налаза апострофирао дужност заштите лица која трпе насиље, а које је добрим делом резултат немара државе и њене неспособности да ово насиље спречи, као и да ефикасно процесуира и казни учиниоце ових дела. Не треба испустити из вида ни чињеницу да је Суд нагласио потребу да држава, односно јавни тужилац, настави гоњење учиниоца кривичног дела које је по карактеру породично насиље, иако се жртва повукла из поступка, односно одустала од кривичног гоњења. По мишљењу Суда, држава мора да посвети дужну пажњу чињеници да се жртва из поступка често повлачи против своје воље и под претњом учиниоца. Важна је и констатација Суда да међународна пракса препознаје више разних обавезних актера, а не само жртву, који имају дужност да пријаве и иницирају истрагу у случајевима породичног насиља.

Preuzeto iz DANAS-a

 

Combating sexist stereotypes in the media

Sanja
Aug 16 |23:56

Provisional edition

Combating sexist stereotypes in the media

Resolution 1751 (2010)1

1.       The Parliamentary Assembly notes and deplores the fact that women are the victims of sexist stereotypes in the media. On the one hand, they are under-represented, if not invisible in the media. On the other hand, the persistence of sexist stereotypes in the media – confining women and men to the roles traditionally assigned by society, i.e. the women at home, the men in the professional and political world, women as victims or sexual objects, men as competent and powerful leaders or sexually driven persons – is a barrier to gender equality.

2.       The sexist stereotypes conveyed vary from humour and clichés in the traditional media to incitement to gender-based hatred and violence on the Internet. Sexist stereotypes are too frequently trivialised and tolerated under the banner of freedom of expression. Furthermore, these stereotypes are often subtly conveyed by the media which reproduce the attitudes and opinions seen as the norm by societies where gender equality is far from reality. Accordingly, all too often, court action cannot be taken against sexist stereotypes nor can they be penalised by regulatory or self-regulatory authorities, except in the case of the most serious violations of human dignity.

3.       Nonetheless, the impact of sexist stereotypes in the media on the formation of public opinion, especially among young people, is disastrous: they perpetuate a simplistic, immutable and caricatured image of women and men, legitimising everyday sexism and discriminatory practices and may facilitate or legitimise the use of gender-based violence. As such, sexist stereotypes are a means of discrimination.

4.       The media, a vital constituent of democracy, have a particular responsibility in this field to promote respect for human dignity, the fight against all forms of discrimination and equality between women and men. Sexism, like racism and other forms of discrimination, has no place in the media. The Assembly reasserts its commitment to upholding the principles of human dignity and non-discrimination guaranteed in the European Convention on Human Rights. It further highlights the positive role that the media can play in promoting gender equality, referring in this connection to Recommendation R(84)17 of the Committee of Ministers to member states on equality between women and men in the media.

5.       Moreover, education and training are absolutely essential in order to learn how to recognise, be aware of and overcome stereotypes. It is therefore crucial to inform children, from an early age, about combating discrimination and promoting gender equality.

6.       The Assembly calls on member states to strengthen training and education activities and to:

    6.1.       promote and launch awareness-raising campaigns;

    6.2.       include, in the gender equality legislation, provisions aimed at combating sexist stereotypes;

    6.3.       promote the introduction and/or effective functioning of regulatory or self-regulatory media authorities to guarantee respect for human dignity, contribute to the fight against discrimination, including gender-based discrimination, and promote not only diversity but also equality between women and men;

    6.4.       define, in dialogue and consultation with public and private partners in the profession, codes of good practice which proscribe sexist practices and images, promote the balanced presence of women and men in the media and include the gender perspective;

    6.5.       introduce quotas or other positive measures in the public media together with objectives to improve the participation and representation of women;

    6.6.       put in place structures to monitor and/or strengthen self-regulatory mechanisms for reporting on stereotyped portrayals, drawing, where such prove effective, on the mechanisms for denouncing sexist advertising;

    6.7.       promote the introduction of a European system of monitoring and exchange of best practices;

    6.8.       place an emphasis on programmes aimed at young people to combat the stereotyped images of women and men and the sexist attitudes found in society;

    6.9.       promote, in schools, the teaching of how to interpret the media and decode sexist stereotypes and learning about gender equality, in line with Recommendation CM/Rec (2007)13 of the Committee of Ministers to member states on gender mainstreaming in education, the Assembly’s Resolutions 1557 (2007) on the image of women in advertising and 1669 (2009) on the rights of today’s girls – the rights of tomorrow’s women.

7.       The Assembly furthermore calls on national parliaments to:

    7.1.       combat sexist stereotypes in the media by adopting legal measures to penalise sexist remarks or insults, incitement to gender-based hatred or violence and defamation of an individual or group of individuals on the ground of their sex;

    7.2.       enable individual victims of gender-based discrimination but also non-governmental organisations active in the field of gender-based violence and discrimination, to seize the courts or competent regulatory and self-regulatory authorities in order to challenge incitement to gender-based hatred or violence and defamation of an individual or group of individuals on the ground of their sex;

    7.3.       enable the public prosecution service to take action, ex officio, against incitement to gender-based hatred or violence and defamation of an individual or group of individuals on the ground of their sex;

    7.4.       encourage members of parliament to adopt non-sexist language and not to resort to sexist stereotypes in the course of their parliamentary activities;

    7.5.       urge members of parliament to demand that female candidates and elected representatives have the same access to the media as their male counterparts.

8.       The Assembly calls on member states to encourage measures to promote the visibility and importance of women in the media, including:

    8.1.       the systematic analysis, both quantitative and qualitative, of the status and role of women in the media;

    8.2.       the establishment of lists of female experts and consultants who could be called on by the media;

    8.3.       the creation of competitions and prizes to recompense those media which promote the balanced representation and participation of women and men;

    8.4.       the setting up of think-tanks focusing on the promotion of equality between women and men, whose activities may be taken into account by media regulation bodies.

9.       The Assembly calls on the media to:

    9.1.       raise journalists’ awareness and train them to include the gender equality dimension in journalism and in the media;

    9.2.       promote the gender equality dimension in regulatory and self-regulatory authorities and, where appropriate, implement the recommendations contained in codes of good practice;

    9.3.       favour a more balanced representation of women in the media and a non-stereotyped representation of women and men, thereby helping to overcome obstacles to gender equality.

1 Assembly debate on 25 June 2010 (27th Sitting) (see Doc. 12267, report of the Committee on Equal Opportunities for Women and Men, rapporteur: Mrs Stump. Text adopted by the Assembly on 25 June 2010 (27th Sitting).

See also Recommendation 1931 (2010).

From CoE

 

Verski teror u ruskoj fabrici

Sanja
Aug 13 |11:13

12. avgust 2010. 16:40

Mondo

Otkaz za radnice koje su abortirale

Ruski proizvođač mleka “Rusko mleko” (Ruskoe Moloko) otpustiće svaku svoju pravoslavnu radnicu koja je abortirala ili je samo odabrala venčanje u opštini.

Kompanija, čije je sedište u Moskvi, je svojim zaposlenima, koji su kršteni u pravoslavnoj crkvi ali su se venčali samo kod matičara, dala rok do 14. oktobra da brak sklope i u crkvi ili će se suočiti sa otkazom.

Vlasnik kompanije “Ruskoe Moloko” Vasili Bojko-Veliki rekao je radio stanici “Eho Moskve” da žene, koje su prekinule trudnoću, nisu više poželjne u fabrici.

“Abortus je ubistvo. Ne želimo da radimo sa ubicama”, istakao je Bojko-Veliki.

Prema njegovim rečima, svim radnicima, uključujući i one drugih veroispovjesti, biće rečeno da prate predavanja o pravoslavnoj vjeri.

 

Onoga mi krsta… slucaj Kragujevac

Sanja
Aug 11 |08:15

 

FEMICID u Srbiji

Sanja
Aug 9 |14:55

Mreža ŽENE PROTIV NASILJA

29 ženskih organizacija koje pružaju usluge ženama koje su preživele muško nasilje, u Srbiji

Adresa: Tiršova 5a, Beograd, Srbija

Telefon/fax ( 011 ) 2687 190

E-mail: zene.protiv.nasilja@gmail.com

www.zeneprotivnasilja.net

FEMICID U SRBIJI

-činjenice-

Femicid je rodno zasnovano ubistvo, počinjeno nad ženama, devojkama, devojčicama pa i bebama ženskog pola od strane osoba muškog pola. [1]

Mreža Žene protiv nasilja je tokom 2010. godine skupila podatke da su u prvih 7 meseci 2010. godine u Srbiji, prema pisanju medija, ubijene 22 žene i dvoje maloletne ženske dece.

Dvadeset tri ubijene žene su poznavale počinioca, a od toga su 19 počinilaca bili partneri, bivši partneri, supružnici, biši supružnici, očevi i sinovi žrtava. Tri žene su ubili sinovi. Sedam počinilaca je nakon ubistva izvršilo samoubistvo i jedan pokušao. Deset žena je ubijeno pištoljem i isti broj žena oštrim predmetom (nož, sekira, vile..itd.). Šest počinilaca su se sami prijavili. Deset ubistava se desilo u prostoru koji je ženino vlasništvo.

Šest žena je bilo starije od 56 godina, šest je bilo starosti od 46 do 55 godina, četiri od 36 do 45, pet od 26 do 35. Dva maloletna ženska detata bila su starosti 4 i 8 godina. Više od tridesetoro dece i odraslih osoba je ostalo bez majke.

Šest ubistava (25 % od ukupnog broja) su se desila u Pomoravskom okrugu.

Osam od ukupno šesnaest ubijenih žena, koje su bile u (bivšem) partnerskom/(bivšem) bračnom odnosu sa počiniocem nisu živele u zajednici sa počiniocem.

U Krivičnom zakoniku Republike Srbije, u vezi sa krivičnim delom nasilja u porodici, i pored apela i amandmana koje su predlagale ženske nevladine organizacije 2009. godine,  ostala je odrednica “života u zajedničkom domaćinstvu za bivše supružnike”  kao uslova za zaštitu bivših suružnika od nasilja u porodici

U novinskim člancima nema podataka o tome da li su žene prijavljivale nasilje. U novinskim člancima se gotovo ne pojavljuje imenovanje nasilja koje je žena trpela godinama unazad, u slučajevima gde se to dešavalo. Fokus novinskog izveštavanja je uglavnom na počiniocu i njegovim „razlozima“ za ubistvo, ili na oružju kojim je ubistvo počinjeno.

Osoba za kontakt Aleksandra Nestorov, 011/2687-190

MREŽA“ŽENE PROTIV NASILJA“

[1] Da bi se neko ubistvo okarakterisalo kao femicid počiniocu mora biti relevatan pol žrtve, tj. upravo činjenica da je žrtva žena. Kao takav, femicid je zločin protiv žena, motivisan mržnjom prema ženama, prezirom i osećajem nadmoći, u kom počinilac misli da ima pravo da oduzme život ženi.