Skroman, ali bezbedan kutak: detalj iz ćuprijske sigurne muške kuće (Foto Z. Gligorijević)

Ćuprija – Sigurna muška kuća, koju je otvorila nevladina organizacija „Muška sigurnost“ u blizini sela Supska kod Ćuprije, udomila je prvu dvojicu stanara.

– Ovde je jedan penzioner iz Ćuprije, koga tuku i žena i sin, a nekoliko dana je boravio i jedan farmaceut. I ja sam od početka stanar sigurne kuće, jer ona nije namenjena samo onima koji nemaju gde, već i onima koji žele da nađu psihičko utočište i mir. Muškarcima je mnogo lakše da podnesu bračne probleme kada su zajedno – kaže nam Dušan Trifunović, osnivač NVO „Muška sigurnost“, dodajući da ga je zvalo na stotine pripadnika „jačeg pola”, koje žene maltretiraju na različite načine. Prema Trifunovićevim rečima, ti muškarci su izgubili veru u sudske i državne institucije, jer su one uvek na strani žena. Inače, i sam osnivač „Muške sigurnosti“ je procesuiran zbog nasilja u porodici, a sud mu je odredio zabranu prilaska supruzi na manje od 50 metara.

– Tražićemo od Ministarstva za ljudska i manjinska prava i Ministarstva za rad i socijalnu politiku da dobijemo ista novčana sredstva i prava koja su predviđena za zaštitu zlostavljanih žena. Ako nam to ne uspe, potražićemo pomoć od međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava – ističe Trifunović.

Savo Đedović (70), oficir u penziji iz Beograda, nakon 40 godina zajedničkog života, obratio se za pomoć Trifunovićevoj NVO, jer, kako kaže, sigurnu kuću vidi kao jedino utočište.

– Konju, magarče, hohštapleru, ološu, dembelu, imbecilu, samo su neke od uvreda koje mi upućuje supruga, a ne libi se ni da me udari, ne birajući čime. Lepo smo se bili razveli i ne znam zašto sam pristao da se ponovo venčamo – vajka nam se Đedović.

Direktorka Centra za socijalni rad u Jagodini Biserka Jakovljević, na osnovu iskustva ustanove na čijem je čelu, kao i svih onih sa kojima sarađuju, smatra da su slučajevi bračnog zlostavljanja muškaraca vrlo retki i da bi za zbrinjavanje svih ugroženih muževa bila dovoljna samo jedna sigurna kuća u čitavoj Srbiji.

– Za poslednjih pet godina, evidentirali smo samo pet slučajeva u kojima su muškarci bili žrtve. Zanimljivo je da je samo jedan muškarac prijavio da ga supruga zlostavlja, dok su ostale slučajeve prijavile komšije ili rodbina – ističe za naš list Biserka Jakovljević.

Kao najdrastičniji primer nasilja ona navodi jednog ovdašnjeg osamdesetogodišnjaka, koga je supruga fizički zlostavljala, zbog čega je često bio u modricama. Međutim, kada su komšije to prijavile, a socijalni radnici ga posetili, on nije priznao da ga tuče supruga, već je rekao da je pao.

– Mnogo je ozbiljniji problem, o kome se premalo govori, to što žene bivšim supruzima zabranjuju da viđaju decu, iako postoji sudska presuda, kojom je to regulisano. I to je neki vid nasilja nad decom i bivšim suprugom. U takvim slučajevima, muškarci su nemoćni da sami reše problem, i sve se svede na to da sud takvim ženama izrekne novčanu kaznu – objašnjava direktorka jagodinskog Centra za socijalni rad.

Jedan od članova NVO „Muška sigurnost“, Dragan Šajković iz Beograda, kaže za naš list da je sa suprugom, od koje se razveo pre pet godina, upravo imao problem o kome je govorila i direktorka Jakovljević:

– Bivša supruga me je prijavila da nisam vratio decu na vreme, iako sam imao uredno sudsko rešenje da ona budu kod mene 30 dana. Onda sam policajcima morao da pokazujem taj dokument, svoje lične isprave, a moja baka, koja ima 84 godine, doživela je ozbiljan stres zbog toga što nam je policija dolazila na vrata – kaže Šajković, pominjući i da poznaje mnogo muškaraca koji prolaze kroz svojevrsni „maltretman“ prilikom razvoda, jer mnoge žene svoj pristanak na sporazumni raskid braka uslovljavaju nerealno velikim materijalnim zahtevima.

– I moj slučaj je takav. Za sporazumni raskid braka supruga je tražila da joj prepišem kuću, koju sam nasledio od bake, firmu, 20.000 evra, novi „pežo“ i da ne nabrajam ostale sitnije stvari. Pošto nisam pristao, podnela je tužbu zbog navodnog nasilja u porodici. Dovoljno je da se zaplače i da su svi na njenoj strani. Treba li i ja da počnem da plačem – pita se Šajković.

Zorica Gligorijević

—————————————————————————-

Kakvi su to muškarci

Dragan Marković Palma, gradonačelnik Jagodine, na čijoj teritoriji postoji sigurna ženska kuća, smatra da takva institucija nije potrebna žiteljima tog grada.

– Niko mi se nikada nije obratio s tim problemom, pa pošto u Jagodini nema slučajeva da žene zlostavljaju muškarce, nema ni potrebe za njihovim zbrinjavanjem. Uostalom, kakav je to muškarac koga maltretira žena – pita se Marković.

Drugi Queer Sarajevo Festival U nacionalista je jedini mogući, dozvoljeni oblik identiteta – etnički identitet: ili si Bošnjak, Srbin, Hrvat ili si ništa Evo će se uskoro navršiti i godinu dana od nasilnog nasrtaja koalicije drčnih huligana i militantnih muslimana na učesnike i goste Prvog Queer Sarajevo Festivala. Koliko ja znam, niko zbog toga nije u apsani završio, niti su se institucije nešto nasekirale, a čini se i da su se nacionalne elite i patriotska stada složili da nije loše ako homoseksualci i njima slični malo i dobiju po guzici. U međuvremenu, Bosna nam se draga i Hercegovina još više udaljila od Evrope, a i od svijeta, procesi dezintegracije su uveliko napredovali, svjetska recesija je zakačila kako narod tako i poštene tajkune, uhapšen je i Radovan Karadžić, u kojem je bošnjačka nacionalna elita počela otkrivati mnogobrojne ljudske i patriotske vrijednosti (kojih su homoseksualci i njima slični očigledno lišeni), jer svako ko bi se našao u njegovoj situaciji isto bi to (npr. genocid) uradio. Povrh toga, naša fudbalska reprezentacija je dostigla prethodno nezamislive visine, što bi trebalo da usreći mnogog drčnog huligana, a i ramazan se odvija bez problema i nemilih događaja koji od iftara odvraćaju pažnju, što bi trebalo da ublaži, ako je to uopšte moguće, bijes militantnog muslimana. Tako bi ove godine Drugi Queer Sarajevo Festival (24.-27. septembar) mogao, možda, proteći bez pretjeranog linčovanja. Ali prije nego što nas ta mogućnost ponese u pravcu fantazije u kojoj je BiH normalna država, a Sarajevo zaista ono što voli da misli da jeste – veliki grad – podsjetimo se na trenutak stroge logike bosanskohercegovačke homofobije. Prvo, nacionalizam je, kao i svaki oblik fašizma, uglavnom muška, heteroseksualna rabota. U idealno organizovanoj naciji, mužjaci vladaju, ratuju, bave se tajkunlukom i predsjedavaju, dok žene rađaju, uzgajaju nove ratnike i porodilje, kuhaju i ćute. Otud je heteroseksualna porodica sa jasno izraženom hijerarhijom osnovna ćelija nacije i jedini prirodni oblik organizacije seksa. Pri tome se ta navodna prirodnost uspostavlja različitim oblicima sile – od zakona do linčovanja – dok je poštovanje tzv. porodičnih vrijednosti osnovna patriotska aktivnost svakog nacionalnog podanika. U tom kontekstu, istospolna ljubav je neprirodna i nepatriotska, pošto homoseksualci i lezbijke ne samo podrivaju navodnu prirodnu hijerarhiju koja se temelji na heteroseksualnoj porodici, nego i odbijaju da učestvuju u neophodnoj seksualnoj i ideološkoj reprodukciji nacije. Homoseksualci i lezbijke su, otud, za nacionaliste ne samo neprirodni nego i neprijatelji i valja ih nasiljem utjerati u heteroseksualnu sisu ili ih potpuno eliminisati. I zbog toga je, uzgred budi rečeno, borba za prava homoseksualaca i lezbijki usko povezana sa borbom za prava žena. Drugo, u nacionalističkom diskursu, “mi” uvijek težimo ka situaciji u kojoj smo “mi” apsolutna većina. Ako smo manjina, onda smo potlačeni i valja nam se boriti za slobodu u kojoj smo svoji na svome i u kojoj onih drugih uopšte nema. Etničko čišćenje je dizajnirano za uspostavljanje te i takve apsolutne, jedinstvene većine koja se onda periodičnim nasiljem nad manjinama – nekad ratom, a nekad laganim linčovanjem – mora učvršćivati i obnavljati. U tom kontekstu, nijedna manjina ne može i ne smije imati jednaka prava kao većina – moraju znati gdje im je mjesto, moraju se poklopiti po glavi i ne privlačiti pažnju. Tako su liberalni nacionalisti, recimo, nakon prošlogodišnjeg fijaska u vezi sa Festivalom, osudili nasilje, ali su organizatore, homoseksualce, lezbijke i njima slično, pokudili što svojim ponašanjem na sebe privlače pažnju; korektan način da se osnovna, zakonom garantovana prava manjine ostvare je da se prisustvo te manjine dobrovoljno eliminiše. Istovremeno, nacionalne elite sva tri konstitutivna naroda imaju identičan cilj – apsolutnu nacionalnu većinu na svojoj teritoriji, sa zanemarljivim prisustvom manjina – te u tom smislu poštuju istu logiku ostvarivanja tog cilja. Tako je pošteni Radovan, taj vrhunski dizajner etničkog čišćenja, nacionalnoj bošnjačkoj eliti, recimo, mnogo prihvatljiviji i razumljiviji nego homoseksualci i lezbijke. I ne samo to: bez njega (i njemu sličnih) ne bi bilo ovog ramazanskog rahatluka – svoji smo na svome, bez nemilih događaja koji odvlače pažnju, bez manjina koje nam kvare monolitno jedinstvo. Treće, u nacionalista je jedini mogući, dozvoljeni oblik identiteta – etnički identitet: ili si Bošnjak, Srbin, Hrvat ili si ništa (ili, što se kaže, Ostali). U dragoj nam Bosni i Hercegovini, jedini oblik suvereniteta koji je garantovan Ustavom je kolektivni, nacionalni identitet. Pojedinac je lišen ličnog suvereniteta i političkih prava koja mu s tim pripadaju – prava i suverenitet dolaze sa pripadanjem naciji, zbog čega je zauvijek neophodna “naša” nenarušiva apsolutna većina. Svi oni pojedinci koji svoj identitet drugačije definišu nemaju pristupa niti mehanizmima vlasti niti osnovnim pravima građana. Otud je nezamislivo da bi deklarisani homoseksualac (a kamoli lezbijka), mogao biti član Predsjedništva ili bilo koje državne institucije u BiH, kao što je i nezamislivo da u nekoj bliskoj bh. budućnosti brak između osoba istog spola (što je heteroseksualcima apsolutno i bezuslovno garantovano) bude zakonom omogućen. Ima i četvrto: nacija je uvijek zamišljena zajednica, što će reći da je kriterijum za pripadanje uvijek u izvjesnoj mjeri apstraktan. Ljudi koji svoj identitet definišu isključivo nacionalnom pripadnošću, zamišljaju da su slični ljudima koje nikad u životu nisu vidjeli niti o njima išta znaju, osim da su dio iste zamišljene zajednice. U nacionalnom diskursu lojalnost zamišljenom sunarodniku daleko nadilazi lojalnost konkretnom komšiji – i to je Sarajevo na svojoj koži dobro naučilo. Homoseksualci i lezbijke su naše komšije, braća i sestre, prijatelji i raja, ali nacionalne elite od svojih podanika zahtijevaju da te veze zanemare u ime odanosti naciji. I tako, ukratko: Drugi Queer Sarajevo Festival zaslužuje i zahtijeva aktivnu podršku svakog poštenog pojedinca, ne samo iz razloga najobičnije ljudske i komšijske solidarnosti (koja, naravno, ima prvorazredne političke implikacije), nego i zato što se homoseksualci, lezbijke i njima slični, na čelu sa hrabrim organizatorima Festivala, bore za stvari koje su od ključne važnosti za sve nas koji vjeruju da Bosna i Hercegovina ne može i ne smije biti samo rahitična država u kojoj su tri polupismena plemena podijelila teritorije i sad međusobno trguju drangulijama i povremeno se kreče ratnim bojama. Queer Sarajevo Festival je izraz onog najboljeg, onog progresivnog i hrabrog u Sarajevu, nagovještaj bolje, humanije budućnosti koja je još uvijek moguća u Bosni i Hercegovini. Ako ta mogućnost iščezne, nećemo nikoga do sebe moći okriviti.

Aleksandar Hemon – preuzeto sa BH Dani