Dobijem ja neki flajer kako neka-tamo banka daje kredite za kupovinu kola i ostalih gluposti. I ja se zaputim čisto da se informišem o čemu se radi, i da li ja mogu da kupim jednu vespicu da se vozam od tačke A do tačke B.

Ulazim u banku, i taman počnem rečenicu „Izvinite…“, međutim čovek-obezbeđenje me prekine i kaže „Moraćete da sačekate u klajent holu“.

Ja pitam „A gde je klajent hol?“

On kaže „Pa evo baš tu gde stojite.“

I tako ja malo sačekam, a onda me on ljubazno uputi:

„Izvolite, za sve informacije obratite se switchboard clerk-u.“

„Dobar dan, jeste Vi switchboard clerk? Interesuju me ovi krediti za građane.“

„Aha, da… evo možete preći kod client advizor-a“

„Važi, hoću… a gde je to?“

„Koleginica na šalteru, odmah iza vas“

„Hvala...“, već se malo osvrćem i obrćem po onom klajent holu, kad odjednom neko zavrišta iza mene:

„Alo momak! Samo malo!“

To je bila cleaning lady sa onim džogerom. Briše onaj patos da se još više cakli kao da će neko da legne pa da ga liže.

Dolazim do client advisor-a, tzv. šalterske službenice, i ona me ljubazno upućuje na zgradu prekoputa uz rečenicu „Obratite se tamo gospodinu Koči, on je tamo store manager“.

Dolazim ja kod gospodina Koče i izložim mu sve svoje želje i skrivene misli, a on kaže „Znate šta, ja jesam ovde store manager, ali to ne znači da sam merchandizer!“

„Aha, oprostite… nisam mislio da Vas uvredim, a kome da se obratim vezano za vespu?“

„Eno vam ga tamo Rale, on je merchandizer pa vidite šta ćete.“

Dolazim do Raleta: „Izvinite, jeste Vi Rale, merchandizer?“

„Ja sam, šta treba?

„Pa mene je poslao gospodin Koča kod Vas...“ – ne uspevam da dovršim rečenicu.

„Jaoj Kočo Kočo… (to on sebi u bradu al’ da čuju svi)… jeste mi doneli profakturu?“

„Kakvu profakturu? Nisam“

„Slušaj dečko… ideš prvo kod Cace, ona je Key account, lepo ti napiše profakturu, i onda sa tim dođeš kod mene da ti ja lupim pečat, pa da se vratiš kod Koče.

Jesi razumeo?“

„Da, da… sve sam razumeo...“

Odlazim da tražim Cacu koja je key account, ali mi cleaning lady kaže da je Caca izašla ranije, i da ako mi nešto treba potražim office managera. Dolazim do neke kancelarije, već znojav, sa potpuno razludelim neurovegetativnim sistemom. Kuc kuc…

„Izvinite, jeste Vi office manager?“

„Ja sam, ali ja sad nešto radim, ako ste došli zbog reklamacija moraćete da dođete sutra jer smo storno za danas završili“

„Aha, hvala… doviđenja.“

Vraćam se kod čoveka-obezbeđenja…

„Izvinite, ja sam zalutao, ne umem da se snađem, upomoć!“

„Ko ste Vi?“

„Ja sam Bane, i hoću da kupim vespu, ali ne znam kako se to radi.“

„Idite gore kod gospođe Sretenović, ona je ovde executive asistent i ona će Vam sve to obaviti za pet minuta.“

Dolazim kod gospođe Sretenović…

„Izvinite, jeste Vi executive asistent?“

„Ja sam, kažite?“

„Meni samo treba jedna vespa koju bih kupio uz pomoć kredita“

„Pa što ste došli kod mene?“

„Pa ne znam ni ja. Bio sam kod svakoga po malo, i na kraju su me uputili na vas.“

„Znate kako mladi čoveče (ova je neka fina)… siđite dole kod Mare, ona je client advizor, recite joj da sam vas ja poslala, ona će Vam dati formular koji bi trebalo da popunite, i onda sa tim formularom odete kod cashier teller-a, dogovorite se oko uslova plaćanja, i kad budete uzeli robu samo zamolite da Vam je logistic manager preveze do željene adrese…“

Tek sad mi ništa nije jasno.

Pokušavam da telefoniram nekome ko je učio engleski međutim cleaning lady mi kaže da isključim mobilni, ja se klizam na onom patosu, istrčavam napolje, iščekujem epi napad i konačno dobijam Aleksandru… „Cale, majke ti, šta je logistic manager?“

„Pa to ti je vozač, Brano, što?

„A šta je cashier teller?

„Blagajnik.“

„Važi, hvala ti, zovem te kasnije“.

Kakva crna vespa, kakva banka, kakva prodavnica … sreća pa ostadoh živ.

Ćuti Bane, sedi kući i smrdi, trafika je zakon. Sve dok ne promene naziv u Little house for selling cigars.