Archive for January, 2009

Schlumpf vs. Švajcarska

Sanja
Jan 27 |12:19

Najnovija odluka suda u Strazburu u slučaju transeksualne osobe protiv Švajcarske doneta 8 januara 2009 u korist transeksualne osobe.

AFFAIRE SCHLUMPF c. SUISSE, (Requête no 29002/06) 8 janvier 2009.

Po švajcarskim propisima, urogenitalna rekonstrukcija, ili operativna promena pola je intervencija koju plaća njihovo socijalno osiguranje, ali od momenta traženja te operacije do njenog izvršenja, treba da protekne minimum dve godine.

Suština tog propisa je da se omogući jedan period za preispitivanje sopstvene odluke. Poznato je naime, da se mnoge trans osobe zapravo nikada ne odluče na operaciju i doživotno ostanu sasvim zadovoljne da uzimaju redovnu hormonalnu terapiju i promene odeću i opšti izgled u skladu sa svojim nebiološkim rodnim identitetom. Pa pošto je operacija nepovratna intervencija, da bi je finansirala država, u Švajcarskoj je odlučeno zakonom da taj period za premišljanje i donošenje sudbonosne bude dve godine.

Nadin Šlumpf je rođen 1937 godine kao muškarac Maks Šlumpf i celog života je imao problem identiteta, tj. neprihvatanja svoga muškog pola. Imao je i niz psihijatrijskih tretmana, a u četrdesetoj imao je i ozbiljnu suicidalnu krizu. Ipak, odigrao je do kraja svoju ulogu oca i muža. Kada su deca odrasla i osamostalila se, a supruga umrla, gospodin je odlučio da ga više ništa ne sprečava da ostvari dugogodišnji san svoga života i da postane žena. Kako je već imao više od 70 godina, nije čekao zakonski predviđene dve godine, već je sam platio operaciju promene pola. Kada se nakon operacije obratila švajcarskom socijalnom osiguranju, oni su je/ga odbili zbog toga što nije proteklo dve godine koje su po zakonu predviđene, a zbog toga je izgubio i na švajcarskim sudovima.

Nadin Šlumpf se onda obratila Sudu za ljudska prava u Strazburu koji je presudio u njenu korist, iako je švajcarski zakon jasan u pogledu obaveznosti čekanja u periodu od dve godine.

Sud je naime smatrao da je suština tog propisa da se omogući nesumnjivo formiranje odluke trans osobe da želi da se izvrši operacija. Kako je (raniji) gospodin a sada gospođa Šlumpf time što je sam platio operaciju jasno demonstrirao svoju nedvosmisleno formiranu volju da operacijom promeni svoj pol i postane žena, nikakav dodatni rok onda nije potreban da bi se ta volja još jasnije formirala, učvršćivala ili demonstrirala. Dakako, Sud je imao u vidu činjenicu da je sadašnja gospođa Nadin Šlumpf u godinama kada je svakome preostalo vreme očekivanog života zapravo kratko, da je iza nje bilo više decenija dovoljnih za donošenje odluke i da rok koji ima smisla kada su u pitanju recimo osobe od dvadesetak godina, gubi svaki smisao kada je u pitanju osoba od preko 70 godina starosti.

Ipak, presuda se ne bazira na starosti gospođe Šlumpf već isključivo na činjenici jasno demonstrirane volje da se promeni pol dokazano preduzimanjem i plaćanjem operacije.

To čini ovu odluku test odlukom primenljivom na sve slične slučajeve kada se za naknadu troškova operacije od strane socijalnog osiguranja zahtevaju dodatni uslovi, protek vremena i sl. Švajcarska će morati da plati operaciju i Nadin Šlumpf i da isto uradi u svim drugim sličnim situacijama kada trans osoba ne želeći da čeka protek zakonskog roka od 2 godine sama plati urogenitalnu operaciju i time demonstrira svoju volju.

 

Godišnje nagrade Koalicije protiv diskriminacije

Sanja
Jan 23 |10:46
Prvi laureati
Objavljeno: Čet, 22. 01. 2009. 16:28

http://www.e-novine.com/sr/drustvo/clanak.php?id=21597

URUČENE NAGRADE ZA BORBU PROTIV DISKRIMINACIJE
Glumica Mirjana Karanović, novinar Dinko Gruhonjić, inspektorka Milena Živanović, Žene u crnom i kompanija „Lush” prvi su dobitnici Godišnje nagrade za borbu protiv diskriminacije, koju dodeljuje Koalicija protiv diskriminacije.
Lidija Franović
-.-PHOTO: MEDIJA CENTAR-.- Novinari da se bave ljudskim pravima: Dinko Gruhonjić i Svetozar Čiplić
Novinari da se bave ljudskim pravima: Dinko Gruhonjić i Svetozar Čiplić
PHOTO: MEDIJA CENTAR

Nagrada je ustanovljena pet godina nakon što su Centar za unapređenje pravnih studija iz Beograda, Inicijativa mladih za ljudska prava, Gej Strejt Alijansa, Labris – organizacija za lezbejska prava, Udruženje studenata sa hendikepom, Antitrafiking centar, Švedski helsinški odbor za ljudska prava, Gayten LGBT, Inicijativa za inkluziju Veliki Mali i CHRIS – Mreža odbora za ljudska prava u Srbiji formirali Koaliciju za borbu protiv diskriminacije. Dodeljuje se u pet kategorija – za javnu ličnost, organizaciju, instituciju, kompaniju i medije ili predstavnike medija. Svi koji su predloženi dali su u 2008. značajan doprinos zalaganju za sprečavanje diskriminacije manjinskih i marginalizovanih grupa i borbu za jednakost svih građana Srbije.

Nagradu, drvenu čigru, koja simboliše veselost, živost i energiju (rad Srđana Apostolovića) dodelio je ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić. On je napomenuo da nema napretka, unapređenja ljudskih prava bez saradnje državnog i civilnog sektora. Antidiskriminacioni zakon, koji bi trebalo da uskoro bude usvojen u Skupštini Srbije, trebalo bi, nastavlja ministar, da „utre put ljudskim vrednostima” u pravni sistem.

Milena Živanović, nagrađena je kao predstavnica institucije – pomoćnica je načelnika Uprave kriminalističke policije Beograda i bavi se nasiljem u porodici, incestom, seksualnim nasiljem nad decom. Zbog sprečenosti da dođe zbog posla, nagradu je u njeno ime primila predstavnica Incest Trauma Centra, s kojim Živanovićeva aktivno sarađuje.

-.-PHOTO: MEDIJA CENTAR-.- Glumica sa velikim G i žena sa velikim Ž: Mirjana Karanović
Glumica sa velikim G i žena sa velikim Ž: Mirjana Karanović
PHOTO: MEDIJA CENTAR

U kategoriji organizacija civilnog društva nagrađene su Žene u crnom, koje su, kako je istakao Goran Miletić iz Švedskog helsinškog komiteta, „uvek neposlušne patrijarhatu, ratu, nacionalizmu, diskriminaciji”. Staša Zajović, koordinatorka Žena u crnom, iskazala je radost zbog dobijanja nagrade ali obećala da će „i dalje biti neposlušne i dežurne u solidarnosti”, te se založila za uspostavljanje društva sa kulturom odgovornosti.Novosadski novinar Dinko Gruhonjić, predsednik Nezavisnog društva novinara Srbije i šef dopisništva agencije Beta, laureat je u kategoriji medija i medijskih zaposlenika. Jedan je od inicijatora predloga da jedna ulica u Novom Sadu dobije ime Srđana Aleksića, mladog Trebinjca koji je pokazao svoju ljudskost braneći svog prijatelja Bošnjaka od napada svojih sunarodnika, zbog čega je izgubio život.

Gruhonjić je pozvao svoje kolege novinare da se bave ljudskim pravima iako to ponekad izgleda kao borba sa vetrenjačama. „Sloboda nam nije data već se svakog dana moramo boriti za nju”, izjavio je on, zahvalio je i svojoj porodici, kojoj je često prećeno zbog posla kojim se bavi.

Kompanija Lush Srbija ponela je priznanje za zalaganje protiv nasilja nad životinjama i pomoć organizacijama koje rade se manjinskim grupama.

Glumica koja je u svojoj zemlji često bila na meti šovinista jer je glumila i neke druge majke, bošnjačke i albanske – Mirjana Karanović nagrađena je u kategoriji javnih ličnosti. Ona je konstatovala da danas u Srbiji diskriminacije ima više nego ikada. To što se na čelu SAD od pre dva dana nalazi prvi crni predsednik Barak Obama daje joj ipak neku nadu jer se dobro seća nekadašnjih slika sa malih ekrana kada je crnim studentima dozvoljeno da pohađaju univerzitet koji su dotad pohađali samo belci.

Mirjana Karanović, koja je u 2008. učestvovala u radu na filmu Milutina Petrovića Novo je da sam bila zlostavljana, o ženama koje su bile žrtve incesta, ističe da je obaveza države da natera ljude da poštuju zakon i da sankcioniše, a ne da moli, one koji to ne rade.

-.--.-
 

Od prijateljica iz Makedonije

Sanja
Jan 21 |15:47

 

Politika ženske solidarnosti

Sanja
Jan 19 |09:57

Autorka: Lepa Mladjenović, 2005.

Ženska solidarnost počinje sa odlukom da čujem Drugu, da čujem njeno iskustvo, da pustim da njena priča izadje napolje onako kako je ona meni govori. A to znači da sam se složila da je iskustvo svake žene jednako vredno. Da sam sebi važna i da mi je druga važna.

Ženska solidarnost je odluka da priču Druge čujem, sa vrednostima i interpetacijama kakva ona sama ima. To znači da mi je stalo do nje, i da sam odlučila da imam prostor za priču Druge. Onda sam ja za Drugu javnost. Ona ima svedokinju. I njen jezik je u mom telu.

Solidarnost je izbor kojim validiram sebe i drugu. Potvrdjujem svoju posebnost i njenu posebnost. Kada čujem Drugu, kada odlučim da je razumem, onda je to početak razmene, ona više nije sama, ni ja nisam sama. Naučila sam o njoj i o sebi. Njena priča podstiče moju promenu. Ja sam prihvatila da etika brige bude moj izbor.

Ženska solidarnost znači da smo donele odluku da želimo da razumemo Drugu, da je shvatimo u kontekstu hijerarhija patrijarhalnog sistema, u kontekstu društvenih diskriminacija i dnevne politike. Za to nam je potrebno da stalno ispočetka učimo ko smo mi, emotivno, društveno, politički. Da stalno ispočetka učimo ko je Druga.

Dakle, kako ću razumeti jednu mladu Albanku iz Prištine, koja je pet godina išla u stare kuće i mračne podrume da studira muziku i do septembra 1999 nikada nije videla simfonijski orkestar, a sada ima strah da samnom, u Prištini, govori srpski jezik? Kako ću razumeti jednu mamu Romkinju iz Novog Sada koja je ceo život provela na periferiji grada i sad se plaši da ode na roditeljski sastanak u belu, ne-romsku školu svoje ćerke? Da li znam da lezbejka iz Šapca predamnom ćuti jer joj nisam dala do znanja da u sebi imam prostora za njenu različitost. Kako ću je pitati zašto se plaši, a da ne unesem celu istoriju mržnje prema Romkinjama/ Albankama/lezbejkama u tonu i izabranim rečima?

Ženska solidarnost je početak defašizacije svake od nas. Zato što biramo razumevanje, a ne osudu, zato što biramo empatiju, a ne mržnju. Tako prelazimo granicu nacionalnog konsensusa o pravljenju Neprijatelja. ŽENSKA SOLIDARNOST JE POLITIKA ANTI-FAŠIZMA. Zato što nas se tiče kako su Druge/i.

Ženski solidarno znači da nam svoji nisu važniji i bolji i lepši od onih drugih. Ženska solidarnost je medjunarodna. Jer je nacionalni identitet samo jedna od različitosti u svetu. Biti ženski solidarna znači biti izdajica patrijarhata, jer nam svoja deca nisu nužno bolja od druge dece, jer sebe vrednujem jednako kao i druge, pošto znam da hijerarhije patrijarhata vode u nasilje nad ženama, decom, zajednicama sa manje društvene moći. U rat. Kreativna nelojalnost patrijarhatu je početak ženske solidarnosti, a to znači da brinemo – politički i emotivno – o sebi i drugima jednako.

Tako je ženska solidarnost feministička politika.


 

Bebe u zatvoru ili o ljudskim pravima u Srbiji…

Sanja
Jan 16 |14:18

Pre tri dana je na B92 objavljen tekst pod nazivom “Život beba u požarevačkom zatvoru” , pa da podelim sa vama neka razmišljanja…

johnnycashbabytee-folsomprison_1_108639_white-black_l

photo taken from:This site

»U ženskom zatvoru u Požarevcu, pored osuđenica, žive i dve bebe čije su se majke porodile na izdržavanju zatvorske kazne. Posle godinu dana, ova deca biće odvojena od majke i svoj život nastaviće izvan zatvorskog kruga.

A ja se pitam da li te žene uopšte treba da budu u zatvoru dok su trudne? Šta bi se to tako značajno desilo u Srbiji kada bi izdržavanje kazni bilo odloženo/prekinuto za taj period? I da li ta deca treba da budu odvojena od majki? Šta je sa dečijim pravima? Ženskim? Ljudskim? Hm… Baviću se još ovom temom!

Ipak, mada se svi trude da se mališani ni po čemu ne razlikuju od svojih vršnjaka, stručnjaci kažu da je za formiranje ličnosti veoma važna prva godina života.
Ženski zatvor u Požarevcu prvi je dom za Nemanju čija se majka, 36-godišnja Z.S. porodila tokom odsluženja zatvorske kazne.

Dok većina osuđenica provodi svoj uobičajeni dan – šije, tka ili čisti orahe, Z.S. uz pomoć negovateljica, koje su takođe osuđenice, i stražarki u odvojenoj zgradi u zatvorskom krugu neguje svoje dete.

Na ovom mestu saznajemo da je uobičajen dan osudjenica – šivenje, tkanje ili čišćenje oraha?!?!? Eeeeee, zemljo Srbijo! Pa zar je to sve što one mogu da rade? Čak i da ostavim za momenat po strani rodne stereotipe i podelu na ‘ženske’ i ‘muške’ poslove – zamislite takav radni dan…Eto, danas sam očistila 15 kg oraha, neverovatno inspirativno, slatka moja! Ne mogu da dočekam da izadjem iz zatvora pa da svoje novostečene veštine ponudim na tržištu rada, čujem da je potražnja ogromna!

Dobro, znam da sam malo gorka, ALI…


“Kad sam dobila bolove za porođaj, odmah su potrčale straža, komandirice. Odmah uput, kola smo dobili, odveli me u bolnicu, ne da se porodim ovde, nego u bolnici”, kaže osuđenica u ženskom zatvoru u Požarevcu Z. S.
Sa Nemanjom sobu deli Martin, još jedna beba rođena iza rešetaka. Tu je i mesto za prepovijanje beba, pelene i sve što je potrebno za njihov normalan razvoj do godinu dana.

Baš me zanima šta je još SVE tu?


Ako majka i posle toga ostaje u zatvoru, uspostavlja se kontakt sa ocem, porodicom i kao poslednje rešenje, sa Centrom za socijalni rad, koji preuzima brigu o detetu.

Mnogo je tužno… razmišljam, ako dete ima oca koji je voljan da se brine – može da prodje, isti slučaj je i sa porodicom… Osim što je stigmatizacija sigurno sveprisutna. O poslednjem pomenutom rešenju ne želom ni da razmišljam…


“Svaka beba koja se rodi ovde u bolnici, naravno, upisuje se u matičnu knjigu rođenih za matično područje Požarevac, ali nema nijednog podatka koji bi ukazivao da je majka u tom momentu bila na izdržavanju kazne i o tome se strogo vodi računa”, objašnjava Anka Gogić-Mitić, upravnica ženskog zatvora u Požarevcu.
I pored sveg truda da deca rođena u požarevačkom zatvoru ne budu ni na koji način obeležena, Z.S. obećava da će svom sinu pričati o njegovim prvim danima.
“Kad bude malo veći – hoću. Bolje da sluša od roditelja nego od drugih ljudi. Hoću, reći ću mu da sam pogrešila i da sam bila u zatvoru”, kaže Z.S.
Zatvor sigurno nije najbolje mesto za početak života, ali ideja da majka i dete što duže budu zajedno je odlična jer majka i dete su par, kaže psihoanalitičar Aleksandar Vučo.

Još malo stereotipa… Zašto bi majka i dete bili par? Slažem se da je majka izuzetno važna za dete, ali postavljanje žene u poziciju ‘para sa svojim detetom’ je meni previše.

I još samo jedan komentar – kako muškarac, pa bio on i psihoanalitičar, zna kakav je odnos ‘majka-dete’? Ovo me podseća na Frojda i njegova iscrpna teoretisanja o različitim vrstama ženskih orgazama… Odakle je on to mogao da zna???


“Ta ideja da dete bude s majkom godinu dana je jako dobra jer katastrofične su stvari ako se dete odmah odvoji od majke”, rekao je Vučo.
“Za dete, a mislim i za majku, taj trenutak je kao izgon iz raja. To je jedna katastrofična situacija u svakom pogledu i sigurno je da će ostaviti tragove i na dete i na majku”, dodao je on.

Hm… ovo valjda treba da je opštepoznat osećaj? No comment!


Stručnjaci su saglasni da je prva godina života jedan od ključnih perioda za razvoj ličnosti.
Kada se ova vrata poslednji put zatvore iza Nemanje, Martina i ostalih beba rođenih u požarevačkom ženskom zatvoru, društvo je dužno da im da iste šanse kao svim njihovim vršnjacima.«

Joooooj! To me i brine…

(preuzeto sa: B92)

Sledeća (po meni povezana) vest je da Komitet Saveta Evrope za sprečavanje mučenja i nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja (CPT) objavio 14. januara 2009. godine izveštaj o redovnoj poseti Srbiji tokom 2007 godine, zajedno sa odgovorom srpskih vlasti.

»Kada je reč o zatvorima, delegacija skoro da nije primila ni jednu prijavu o zlostavljanju zatvorenika od stane zatvorskog osoblja u Sremskoj Mitrovici, dok je u Okružnom zatvoru u Beogradu bilo samo nekoliko. Ovo predstavlja kontrast u odnosu na situaciju u Kazneno popravnom zavodu Zabela u Požarevcu gde je delegacija primila određen broj prijava o fizičkom zlostavljanju. CPT je preporučio mere sa ciljem smanjenja tenzija u požarevačkom zatvoru, naročito u delu visoke bezbednosti ali i u pritvorskoj jedinici.

CPT je uočio zabrinjavajući nivo prenatrpanosti u svim zatvorima koje je posetio, naročito u delovima gde su smešteni pritvorenici. Komitet je uzeo u obzir tekuće i planirano renoviranje i proširenje kapaciteta različitih zatvora i pozvao srpske vlasti da, kao stvar visokog prioriteta, osmisle sveobuhvatan i budžetski pokriven program renoviranja Okružnog zatvora u Beogradu. Situacija je dodatno pogoršana zbog nedostatka konstruktivnih aktivnosti namenjenih zatvorenicima u pritvorskim jedinicama, kao i zbog odsustva odgovarajućih mera za sprovođenje svrsishodnih aktivnosti kao i mogućnosti radnog angažovanja za osuđene zatvorenike.«

Izvestaj CPT-a o poseti Srbiji i odgovor vlasti Republike Srbije su dostupni na internet stranici Komiteta

(preuzeto sa sajta Kancelarije Saveta Evrope u Beogradu )