Bez posebnog naslova…
Thursday, March 11th, 2010Zgrada u kojoj povremeno radim je relikt iz nekog prethodnog vremena, vrlo često pomislim da dišem isti vazduh koji je disao Tito dok je hodao ovim hodnicima, pa se onda zabrinem… Ne želim da dišem taj isti vazduh, kao što ne želim ni onaj pančevački, ali… nije mi baš neki izbor…
Pre nekog vremena hodam dugačkim hodnikom i negde pri dnu hodnika, iza velikih staklenih vrata, ugledam ženu kako proviruje pa se brzo sklanja. Pa još jednom, pa još jednom…
Svakako sam se zaputila tamo, to je mesto gde može da se zapali cigara, a da ne budeš na udaru raznih pogleda…važnih i manje važnih. Imam osećaj da nas proganjaju i da su nam prava ugrožena… Svima koje/i pušimo. Ni primetila nisam kada je Srbija postala ovoliko napredna i moderna zemlja. Sve funkcioniše, još samo da se SVUDA zabrani pušenje i gde će nam biti kraj. Iako to nije trenutna tema, predlažem da se uvede neka nova inspekcija koja bi išla u kućne posete i to nenajavljene, pa da vidimo da li će se pušiti u Srbiji. Neki drugi put o ovome…
Sednem, zapalim, duboko udahnem dim… Njih je dve, smenjuju se kod staklenih vrata. Dežura ona koja nema zapaljenu cigaretu. Starije su od mene, jedna bi (po godinama) mogla da mi bude majka. Ne izdržim, naravno, pa ih u jednom momentu pitam od koga se kriju.
Kriju se od šefice… Zato što im ona ne dozvoljava da sede!!! Dolaze na posao sat vremena pre nego što se završava regularno radno vreme. One treba da spremaju kancelarije i hodnike. Niko ih ne pušta u kancelarije dok je radno vreme, svi se šetaju po hodnicima… Ne mogu da rade dok smo mi tu – logično je. A tih sat vremena moraju da stoje ili da se šetaju po hodnicima! Ona im je tako rekla… Ne bune se, boje se da ne dobiju otkaz. Takvih neškolovanih žena ima na stotine hiljada, na njihovo mesto u roku od pola sata mogu da dodju tri neke druge. I to im je ona rekla. Ne bune se… samo se kao devojčice kriju iza staklenih vrata. Dragoceno im je 18000 dinara koje dobiju iz dva puta.
Boli me sve…
